U poslednjih četrdeset godina došlo je do naglog porasta broja transnacionalnih aktera u međunarodnom sistemu. To je pokrenulo još uvek nedovršenu polemiku u oblasti međunarodnih odnosa o tome kako transnacionalni akteri utiču na državnu aktivnost. U novijoj literaturi o „transnacionalnim naukama“ u okviru međunarodnih odnosa mogu se uočiti dve struje: prvu čine zagovornici pristupa koji državu vide kao dominantnu silu u svetskoj politici, dok drugu čine oni koji uspon transnacionalnih aktera posmatraju kao empirijski dokaz da država kao akter u međunarodnom sistemu polako gubi primat. Novija literatura iz sredine 90-tih godina prošlog veka pokušala je da transnacionalne nauke udalji od te stare polemike. Ono što obe strane previđaju jeste činjenica da zapravo dele isto istraživačko pitanje. Naime, i jedne i druge zanima način na koji transnacionalni akteri mogu uticati na državno ponašanje, samo što im se pristupi razlikuju. Kao rezultat dobijamo neadekvatno objašnjenje značaja transnacionalnih aktera i niz problema u merenju zbog preopširnosti osnovnih pojmova. Ovaj članak predlaže novi teorijski okvir za testiranje sposobnosti transnacionalnih aktera da utiču na državno ponašanje.