Сажетак

Од средине деведесетих година 20. века, многе високошколске библиотеке унапредиле су традиционалне улоге од примарних, 1. набавке и обезбеђивања извора истраживања и 2. пружања услуга истраживања, до нових, унапређених и додатних улога које су карактеристичне за дигиталну еру, а односе се на креирање дигиталног знања у отвореном приступу и дигитално издаваштво, као и формирање дигиталних извора за отворено образовање. Овај чланак у кратким цртама описује креирање дигиталног знања у отвореном приступу, сцену библиотечког издаваштва (нарочито

у дигиталној хуманистици), као и неколико модела приступа у високошколској библиотеци и примера иницијатива у тим областима. Приказани модели и иницијативе могу се прилагодити високошколским библиотекама широм света, чак и онима у којима постоје разлике у спремности за увођење промена, величини, буџету, особљу и технолошким ресурсима. Конкретни примери, овде приказани, усмерени су на три специфичне хуманистичке дисциплине: америчку историју, уметност и историју уметности и латиноамеричку књижевност и уметност. Ови примери позивају читаоце на размишљање о томе у којој мери су креирање знања у отвореном приступу и дигитално издаваштво изводљиви и сврсисходни у њиховим високошколским библиотекама.