Kako definisati koncept „individualizma / individualnosti“ unutar slobodnog demokratskog društva, i, što je još važnije, kakva je njegova prava uloga u slobodnim državama? Suprotstavljeni odgovori koje na ova dva povezana pitanja daju politički filozofi Alexis de Tocqueville i J.S Mill, odražavaju različite tačke gledišta koje je svaki od njih uneo u navedenu problematiku. Za Tocquevillea, koji je definisao „individualizam“ kao tendenciju čoveka da usmerava osećanja i misli prema unutra, prema privatnom krugu uže porodice i prijatelja, individualizam je stanje inherentno svim demokratskim društvima, odnosno nusproizvod društvene jednakosti na kojoj su zasnovani. Po Tocquevilleu, ovaj prirodni nusproizvod demokratskog društva je, u isto vreme, pretnja po njegov opstanak, pretnja koja se mora prevazići. Dok Tocqueville vidi individualizam kao pretnju demokratskom društvu, J.S Mill, sasvim suprotno, vidi demokratiju kao pretnju onome što je nazvao „individualnost“. Za Milla, nusproizvod demokratije nije sadržan u težnji građanstva ka individualizmu, nego pre u sklonosti većine društva da teroriše one koji se ne povinuju njihovim gledištima. Prema Millu, problem može biti rešen samo ako prihvatimo opštu ideju da demokratsko društvo treba da ostane izvan privatnih poslova pojedinaca, osim u onim slučajevima kada ti poslovi vode ugrožavanju ostalih. Mudrost takvog pravca delovanja zavisi od stepena prihvatanja obeju Tocquievilleovih definicija individualizma i njegovog načina posmatranja opasnosti koju individualizam predstavlja za demokratsko društvo ukoliko se ne ograniči.