Radoznalost, naša najdublja unutrašnja intelektualna potreba i interes, proizvela je ono što danas nazivamo naukom. Ovaj rad bavi se problemom međuodnosa politike i nauke. Nema potrebe raspravljati ko je stariji, već je važnije fokusirati se na pitanje mere u kojoj nauka može uticati na politički proces. Može li ona doprineti ispravnom donošenju odluka, i, ukoliko može, u kojoj meri? Donošenje odluka često ima prefiks političko. Može li intelektualna klasa, koja predstavlja svet nauke, uticati na političko donošenje odluka? Kao što je C. Wright Mills ispravno primetio, ukoliko je intelektualac čovek od znanja, neće optirati ni za jednu posebnu političku struju. Politika intelektualca je, dakle, politika istine. Ima li intelektualac legitimno pravo (ili ne) da bude aktivan u praktičnoj politici? Treba li se ogromni korpus znanja koje je nauka prikupila u prethodnim stolećima zauzdati u cilju uređivanja i upravljanja društvom? Možda, ali paradoks koji se suprotstavlja ovoj tvrdnji je gruba stvarnost koja govori kako korpus znanja koje je proizvela nauka u prethodnim stolećima nije bio u stanju da do današnjeg dana speči eskalaciju nasilja i razvoj dekadencije kroz istoriju. To je jedan od najvećih paradoksa civilizovanog društva i ključno pitanje koje će ovaj rad pokušati da razreši.